Kad se čita može malo tiše!

svi ste vi dio moje priče, ako i niste biće te-----------------------------------------dobro mi došli!

22.03.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča XIX- Hamali
 
Ljudi se snalaze na razne načine. traže posao.Prolazio sam ovuda hiljadu puta i viđao ove ljude. Privlačili su moju pažnju svojom odjećom. Između sebe bi ponekad pričali nekim jezikom koji ja nisam razumio. Ako bi i pričali jezikom koji ja razumijem imali bi naglasak koji nije uobičajen za moj grad. Slagao bih kad bih rekao da ih se nisam plašio dok sam bio mali
. Strah od njih sam razbio sasvim slučajno. Pomagao sam rodbini kod selidbe. Bilo je tu dosta posla. Ali bilo je i nas dosta. Mi mlađi samo prenosili manje komade ili one lakše. Odrasli su se bavili krupnijim djelovima namještaja. Oni bi na sebe preuzimali i odgovornost za nošenje i osjetljivih stvari, ogledala, stakla. Kamion sa stvarima se lagano praznio. Primjetio sam da u se sve iznosi osim jedne TA peći. Međutim i ona je konačno došla na red. Kako god su veliki odlučili da je skinu sa kamiona nisu uspjevali. Bila je jednostavno preteška. Nekako su je dogurali do ruba, ali nije ih bilo dovoljno da je prihvate i ponesu. Došli su do zaključka da je nikako ne smiju spustiti na zemlju, jer ako je spuste više je neće moći podignuti. U obzir nije dolazilo ni rasklapanje, nana nije dozvoljavala. džaba su je ubjeđivali da, znaju je ponovo sastaviti
. Ona je govorila – Ako je vi sad rastavite, ona će meni tako stajati dvadeset dana. A kad je ponovo sastavite ona možda neće više nikada biti kao što je bila...
- Pa dobro šta da radimo? Ne možemo je ostaviti na kamionu. Eno vozač se već unervozio... –reče joj moj stari.
- Ne znam. Kako ste je ubacili u kamion?
 - Bilo nas je više tamo. Znaš da su nam pomogli oni iz teretane.- ubaci se i moj amidža
. - Onda je najbolje da odete po hamale na čaršiju. Ja ću ih platiti- presječe dedo
 Mi djeca smo se zgledali. Ko su hamali? Ne znam za druge ja nisam ni znao gdje to ima i hamala, mada sam čuo za njih.
Mene zapade da sa mojim starim, autom odem po hamale. Našli smo ih na čaršiji oko sebilja. Stari je izašao da sa njima pregovara. Ja sam ostao u autu. Gledao sam kroz prozor te ljude. To su bili oni koji sam se plašio. Bili su u staroj odjeći, oštrih crta lica. Poneki od njih bili su neobrijani. Oni mršaviji izgledali su zaista srašno. Između sebe su se nešto došaptavali, i onda četvorica od njih krenuše za starim prema autu. Trojica sjedoše nazad, a stari reče meni da sjednem u gepek našeg karavana, da bi onaj četvrti sjeo naprijed. Napravio sam to. Mada se jedan od tih hamala ponudio da on sjedne u gepek. Tu su već dobili moju simpatiju. Tokom naše kraće vožnje su se šalili. Bili su skroz sipatični.
TA peć su, uz malu pomoć kod preuzimanja sa kamiona, ponjeli kao da se radi o paketu sitropola i iznjeli na četvrti sprat. Moji su im dali pare za obavljeni posao. Nisam vidio koliko, samo se sjećam da je nana rekla – Jadni šta će im ostati kad podjele međusobno.
...Sada puno godina kasnije gledam te ljude svaki dan preko puta prodavnice u kojoj radim. Naslonjeni na zid čekaju da im neko ponudi bilo kakav posao. Sve su to pristojni ljudi. Često kupe kod nas nešto za pojesti. Na kraju dana kupe i po nešto za kući ponijeti. Pričao sam sa njima. Večinom su to demobilisani borci. Ne mogu naći neki normalan i stalan posao, pa sad sjede tu i čekaju da im neko ponudi bilo kakav posao, čiščenja šupe, sječe drva, utovar- istovar. Rade za vrlo malu nadnicu, kažu velika konkurencija. Ponekad im se posreći da ugrabe i po dva posla na dan. A najčešće ne bude ni jedan po nekoliko dana. a treba prehraniti porodicu, i djecu poslati u školu situ i urednu.
 Ostave ponekad kod mene radnu odjeću. Da je ne nose sa sobom. Ponude oni da plate tu uslugu. Naravno odbijem, nemam obraza da im uzimam to malo crkavice koje teško zarade. A na taj način se nekako perem zbog predrasuda iz djetinstva. Kada sam pomalo ljude cijenio prema odjeći i izgledu.

15.03.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča-XIX Vitamini
 Cijene opasno skaču. Pogotovo ove voća i povrća. Prošetao sam danas po pijaci, da vidim šta tamo ima. Bio sam malo razočaran, cjene su ista kao i kod nas. Možda malo niže. Ima tezgi gdje je lošija roba, pa cijene i niže. Tu se može ipak probrati i komada da valjaju. Paradajz i jagode su najskuplji. Sjećam se kad sam bio mali, moj dedo je volio ići na pijacu. Jedan dan se vratio vidno iznerviran. Želio je kupiti paradajz, ali nije
. Kad ga je moja majka upitala – što nisi kupio paradajza malo? On je odgovorio- Znaš li ti bona koliko je paradajz. Možda oni na pijaci nisu krivi. Ali cijena je bezobrazno visoka. Ja stvarno ne znam ko to može sebi priuštiti da kupi paradajz po toj cijeni. Da se ja pitam ja bih tamo postavio milicijonera, pored tog paradajza...
 - Jeli da ga čuva? – upitala je opet, kroz smjeh, moja majka
- Ne ne, ne treba ga čuvati. On treba tamo da stoji, pa kad neko kupi taj paradajz treba da ga privede u miliciju. Pa neka on njima objasni odakle mu pare da ih tako lako baca kupujući tako skup paradajz.- odgovori joj on trudeći se da ostane ozbiljan i da se ne nasmije.
 Ja sam se čitav dan smijao kad god bih se sjetio dedinih riječi. Zamišljao bi, čas nekog čovjeka kao kupuje, a odjednom mu milicija stavlja lisice. A on se zbunjeno buni - Nisam ja htio, žena mi je rekla. Ja sam joj govorio da je skup...
 Pa bih onda pomislio na nekog od mojih prijatelja, kako se brane riječima. - Nisam ja čiko, mene je mama poslala na pijacu.
         Evo danas cjene znaju poluditi. Danas kada vrijedi zakon ponude i potražnje, proizvod se stavi na tržište. Ako ima kupaca prodaje se, a ako nema proba se spustiti cijena da se pokuša prodati. Drugi put se to ne naručuje ako smo to jedva prošli put prodali. Zimus šef naručio lubenice. To su bile neke iz Brazila, bar je tako pisalo na etiketi. Došlo nam pet komada. Ja sam mislio nećemo ih prodati nikada. Cijena im je bila sedam puta veća od cijene koju naše lubenice postignu na vrhuncu ili na samom početku prodaje. Ali našle one svoje kupce. Jedna po jedna nestajale su sa tezge voća i povrća. Nestajale su isto kao što nestanu prve trešnje ili smokve. Isto kao što nestanu skupe kako ih ja zovem plastične trobojne paprike.
Imaju ljudi para, nije da nemaju. Možda mi podcjenjujemo voće ili povrće. Kad bolje razmislim ono nije nikada skupo, ono je samo nekada jeftinije. Spremni smo dati za kilo mesa i dvadeset maraka.ali nam je skupo kad su naranče tri marke, ili paradajz dvije. Čudna su to rezonovanja. Kilo je kilo ako se mene pita. Sa sigurnošću tvrdim da se čovjek može jednako dobro najesti sa kilo voća ili povrća kao i sa pola kile nekog mesa.
Ali ne, voće nam je skupo ali nije nam skupo meso koje je najmanje dvaput skuplje i od najskuplje zeleni.


Stariji postovi