Kad se čita može malo tiše!

svi ste vi dio moje priče, ako i niste biće te-----------------------------------------dobro mi došli!

22.02.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča XVI- Kvota
Nisam neki stručnjak za kladionice. Ali volim s vrijemena na vrijeme zaokružiti koji par. Mislim da nisam neki ovisnik. Ne spadam u one kojima je omiljeni televizijski program teletekst. Nisam ni kao jedan moj poznanik, koji je prestao piti, ali zato sad ne izlazi iz kladionica. Ako nema dobrih parova, onda igra loto ili se kladi na cuke. To mi nije jasno kako funkcionira, nikad me to nije vuklo da uplatim. Ubij ovisnost drugom ovisnošću. Ja igram iz zabave, uplatim pa mi je onda lakše gledati utakmicu. Kladiš se na nekog i navijaš. Dobro i meni se desi da mi je na ekranu šareni ćilim,stranica teleteksta.
Urbana je legenda da je stari od jednog mog jarana, otišao sa svadbe svog sina pa da donese nešto, pa usput svratio da uplati dva tri para. To je bilo jače od vjenčanja sina . Imao je dojavu da će biti neke namještaljke, bile dobre kvote. Nije dobio ništa ali ostala je priča.
Igram ove malo poznatije lige, pretežno fudbalske. Posebno sam nešto napaljen na klađenje, utorkom i srijedom pa i četvrtkom. Ali samo ako su u pitanju utakmice lige prvaka. Ne uplaćujem mnogo jedan listić na marku. Pet šest parova. Prije sam igrao na više parova i preko deset , i na manje kvote. Nisam nikada dobio ništa. Onda sam saznao da postoje sistemi, pa sam se malo naložio jer tu možeš fuliti i jedan do dva para pa si opet dobar. Ali kako god, uvijek padneš iz jednog više. Imam jednog jarana upaćivao je po pet parova, padao je iz jednog, pa uplatio četri pao iz jednog. Poludio je bio. Uplaćivao je po jedan par da razbije maler. I tu je znao okinuti. Drugi jedan igra na kornere i na žute kartone. Ali on uplaćuje velike cifre. Bila je priča da ima jedan, igra samo dva para. Uplaćuje po petsto i igra na golove. Navodno redovno dobija. Neće nikada da uđe u kladionicu kad neko ima. Pričala jedna cura što radi u kladionici da je jednom i kod njih bio uzeo skoro dvije milje. Ako je istina, vala neka je.
 Ma da je lako dobiti, ne bi bilo ovoliko kladionica. Sjećam se kad se otvorila prva sportska kladionica u našem naselju. Popunio ja deset parova, sve sigurice. Nema greške, samo sam trebao da dođem po pare. Nikad neću zaboraviti facu tipa koji je radio na uplatnom mjestu.
Tada sam ga upitao –Izvinite kad se može sutra doći po pare?
 - Mi sutra otvaramo u deset- nasmijao se.
 Čovjek je sigurno mislio da se ja zafrkavam, a ja sam bio ubjeđen da ću pogoditi sve parove koje sam napisao. Jer to su bili sve realni rezultati... Pao sam iz osam od mogućih deset.
 Jedno vrijeme radila samnom jedna kolegica. Nisam ni znao da se voli kladiti u kladionici. Ona je negdje drugo uplaćivala. Nije željela da je vide kao uplaćuje u kladionici do nas. Bilo joj je nešto neprijatno da je vide. Mada je bilo nekoliko žena koje su se redovno kladile. U to vrijeme je bio jedan od četri velika turnira u tenisu. Ona se samo kladila na tenis. Ma meni je to nekako bilo bezveze, mislim pobjeđuje uvjek bolji pa lako možeš pogoditi. Ali tu su male kvote. Mora se paziti koje u kakvoj formi, u koliko je ko setova igrao predhodni meč. Često se desi da neko preda meč, i to obično onaj koji je bolje kotirao. Ne kažem da namještaju,ali to nekada bude sumnjivo. Kao i u svakom sportu i tu bude iznenađenja kad im se najmanje nadaš. Kao što kaže poslovica, i ćorava koka nekad zrno pronađe. Ali što ga pronađe baš kad ja igram na to da ga neće pronaći, nikad mi nije jasno. Ta moja kolegica jedan dan nije stigla da uplati, pa je mene zamolila da uplatim i njen lisić. Uplatim ja listić. Onako na brzinu pogledam parove. Sve male kvote. Na marku dobitak marku i sedamdeset. Kontam kako li joj se to isplati uopšte igrati. Ne govorim joj ništa, to svakako nije moja stvar. Svako se kladi onako kako misli da je najbolje. Sutra mi provjeravamo dobitke. Ja pao ona dobila svoju marku i sedamdeset. Slučajno pomislih. Narednih dana ona to ponovi. Od pet puta, triput njen je listić bio dobitni. Zainteresujem se ja da vidim kako ona bira parove. I saznam da ona uopšte ne gleda ko igra. Ona pregleda parove, pa kada vidi da je na nekog velika kvota da će izgubiti i ona igra na favorita u tom meču. To su sve kvote 1.05 do 1.15. i ona to poreda, napravi listić sa maksimalno deset parova i da meni da uplatim. Te parove ja nikada ne bih igrao, prvo su male kvote, drugo neki teniseri nikad čuo za njih. Upratim ja intervale kako ona dobija i odlučim da uplatim identičan listić. Naravno ništa joj nisam rekao. Njoj uplatim na marku a sebi na deset. Ma kad je bal, nek je maskembal. Ovaj put su joj i kvote bile malo veće pa je i očekivani dobitak bio puno veći. Kad sam vidio iznose, malo sam se pokolebao. Ali čvrsto sam vjerovao da je ona kao i obično izabrala prave i dobitne parove. Sutra sam jedva čekao da provjerim listiće. Nakon sto godina dobio sam i ja na kladionici. Odmah sam se sa vrata pohvalio da sam dobio na kladionici, i počastim klegicu. Naravno nisam joj rekao da je to zahvaljujući njoj. I ona je bila sretna, zbog svog dobitka. Ponavljao sam ja to prepisivanje još par puta. Nismo svaki put dobijali, ali kad dobijemo to je vadilo situaciju za sve promašaje. Čak je i ona nekada uplaćivala i do dvije marke. Onda je jednog dana odlučila da se više ne kladi. Bar meni nije davala da ja nosim listiće na uplatu. Bilo kako bilo ja više nisam imao vanredna primanja iz naše kladinice. Nikada nisam saznao zašto se prestala kladiti u našoj kladionici. Možda joj je neko rekao da i ja uplaćujem identičan listić. Nisam joj govorio, da ne bi pomislilla da sam joj ja maler kad izgubi. A ona je vjerovatno mislila da sam joj maler, kad ne bi pogodila. Ne vjerujem da se mogla negdje drugo kladiti na veće iznose, pa da je gubila. Samo je jedan dan rekla da joj je dosta i da neće više. Ko će ga znati? Ja samo znam da sam ostao bez dobre popune novčanika. Probao sam sam ali ne ide. Ona je tačno znala da ubode na pravo mjesto.

15.02.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča XV- Gore dole
 Nedaleko od radnje ima jedna nizbrdica, ili uzbrdica zavisi odakle gledaš. Imaju tu neke stepenice. Ali Bog“te pita kad su napravljene. Vrlo je nezgodno po njima hodati. Ako baš ne moram, i ne idem tim putem.
Sa te strane imam nekoliko mušterija. Cjenim ih, jer se svaki put moraju popeti do nas. To nije lako ni ljeti a kamoli zimi. Nekako im je olakotna okolnost što se ipak penju praznih ruku, a vračaju punih. Prosto im se divim kada zbog kutije cigara prevale sav taj put. Ovisnost je čudna stvar, jača je od svega. Koliko puta sam razmišljao da ja stanujem dole, a da pušim. Ili bi vazda imao u rezervi šteku cigareta, ili bih što je vjerovatnije prestao pušiti. Ne znam možda sam ja nepušać, pa to ne shvatam. Zbog hljeba bih se popeo, najvjerovatnije i zbog čokolade. To je isto ovisnost znam ja.
 Ali ovo što radi jedan komšija to ne mogu shvatiti. Dolazio je on mjesecima kod mene. Kupi dvije male pive u limenci plati i ode. Ponese ih sa sobom naravno. Nakon nekih deset dvadeset minuta, eto ga ponovo. Opet uzme dvije pive. I tako čitav dan. U početku sam mislio stanuje negdje blizu. Međutim primjetio sam da nakon trećeg- četrtog dolaska samo što dušu ne ispusti kad uđe uradnju. Kontam pukle ga one pive, pa ga nesmijem upitati šta mu je. Možda je čovjek gadan kad popije. Poslje desete ture prestane dolaziti. I onda ga nema nekih petnest dana. Raspitam se ja, i saznam da taj komšija stanuje niz tu nizbrdicu negdje. Ponavljao je on mjesecima. Dolazio sam u iskušenje da ga pitam zašto to radi. Ne što pije pivu. Čovjek je evidentno bio alkoholičar. Mene je zanimalo kako mu nije mrsko dolaziti deset puta po dvije pive. Što odmah ne kupi pet- šest, deset recimo? Mogao je komotno karton kupiti. Možda čovjek nema frižider, pa uzima po dvije, pa kad popije dođe po još? Ali ne uzima on hladne, uzme sa police. Zašto bar ne kupi velike pive od pola litre, ista je cijena a duže bi mu trajale? Bilo mi ga je nekad žao. Nisam mogao da mu ne prodam pive. On ih uredno plaća, ne traži na dug. Nije agresivan. To što toliko pije, nije dobro. Međutim moj je posao takav da mu prodajem pive. Ne mogu mu ja zabraniti da dolazi i po hiljadu puta dnevno. Mogu se samo moliti Bogu, da mi ne padne u radnji.
 Sasvim slučajno sam saznao zašto je kupovao dvije po dvije pive. Nije želio da mu komšiluk vidi da pronosi pive. Mislio je da niko ne primjećuje da on ljušti pive. Imao je džepove taman da mu stanu po jedna mala piva u svaki. Popije i odmah usput baci ambalažu u kantu dok ponovo dolazi prema nama Svaki put valjda pretjera, precjeni svoje mogućnosti. Napije se, pa ga stid. Onda ga zato nema po petnestak dana.
 Nije ga odavno bilo. Prošla je godina, skoro. Možda je odselio?


Stariji postovi