Kad se čita može malo tiše!

svi ste vi dio moje priče, ako i niste biće te-----------------------------------------dobro mi došli!

14.11.2018.

Kapućino(Znam da vas večina neće ni pokušati pročitati do kraja. Pa šta ima veze, i onako svi pišemo i objavljujemo prije svega zbog sebe. Ipak bilo bi mi drago da neko pročita da trud nije bio uzaludan...

Ivona je odlučila da zaradi koji dinar,tačnije kunu. Krenula je iz malog slavonskog mjesta na more. Javila se na neki oglas za posao. Tražili su su konobaricu i ona se prijavila. Nije imala nekog velikog iskustva. Ali rekli su joj - Naučićeš već usput. U ostalom novima uvale šank i pranje čaša a to sigurno znaš. Ljudi tamo uglavnom piju vino i pivo. I kafu naravno. To sa kafom je ustvari bio problem ona nikada nije napravila kafu na kafe aparatu do dolaska u taj primorski kafić. Bila je dovoljno pametna da upita kako se koristi taj aparat, jer kao kod nje nije bio takav gdje je radila. Neko od radnika možda i sam gazda joj onako nabzinu pokazao praveći se bi prvu jutarnju kafu. Pokazali su joj i točionik za pivo. S tim se već susretala na kirvajima. Ali opet svaki aparat ima neku svoju fintu koju trebaš znati. Ova je bio lak za rukovanje. Kad sam je ja upoznao bila je već desetak dana na poslu. Nije se još bila dobro uštelila, ali svoju nespretnost je spašavala šarmom. Slavonski naglasak je ponegdje pomagao,pogotovo kod drugih Slavonaca. Imao sam dogovor da nekog sačekam u tom kafiću. Rijetko sam tu dolazio jer je kafić bio unutar grada, bez pogleda na more. Ali za nekog brzog pića i poslovnog razgovora bio je uredu. Nisu bile ni neke gužve. Bar ne ujutro. Poneko od sezonaca bi iskoristio pauzu za marendu, i sjeo i popio po kafu ili bićerin. Pošto su sva tri stola ispred bila zauzeta ušao sam unutra i sjeo za šank. Uzeo sam dnevne novine da pregledam. Naručio sam kapućino. Neko vrijeme sam čekao, nisam ni primjetio da kafa ne dolazi. Ona je posluživala vani, i svako malo mi se izvinjavala. I odjednom dođe i reče tako da je samo ja čujem. Reče mi da nezna napraviti kapućino. Dobro rekoh -Napravi mi kafu nema veze. Nisam bio od onih koj bi sad digli frku, ono kako neznaš a radiš tu. - Znala sam ja da s tobom neće biti problem- reče mi. -Problem je u tome što su mi sjeli neki stranci. Moram napraviti pet kapućina. A ne znam. Upitah je ja hoće li da im ja kažem da uzmu nešto drugo ili da joj pomognem da napravi? Bi joj drago kad ču, da ja znam napraviti kapućino. Naravno da je izabrala varijantu da joj pomognem. Ušla je iza šanka i ja sam joj polako govorio šta treba uraditi sa mlijekom i parom. Nije joj baš pošlo za rukom da napravi više od jedne pjene za jedan kapućino. Kaže ona meni –Haj' ti molim te. Ne znam kako me nagovorila ali ja sam za sekundu bio iza šanka. Napravih tih šest kapućina, jer je neko dok sam pravio naručio još dva. Vratio sam se na vrijeme na svoje mjesto, jer je uskoro došao gazda. Bio je zadovoljan što je lokal pun. Primjetio je i one što piju kapućino. Pohvalio je kako se sve bolje snalazi. Jer najvažnije je biti brz da gosti ne čekaju previše. U onoj brzini ne napravih sebi kafu. Pa ne razmišljajući ponovo njoj rekoh da mi da kapućino. Ona me tako pogledala kao da nisam normalan, mislim da bi me rađe tad zadavila nego išta drugo. Napravila je kapučino san snova. Nikada više neće napraviti tako dobar. Znam, jer sam dolazio i kasnije. Pio bih te neuspješne. Znala je da se ja neću ljutiti.

16.08.2017.

KOMBINACIJE(Znam da vas večina neće ni pokušati pročitati do kraja. Pa šta ima veze, i onako svi pišemo i objavljujemo prije svega zbog sebe. Ipak bilo bi mi drago da neko pročita da trud nije bio uzaludan...

Stajala je na tramvajskoj stanici i nervozno se povremeno šetkala. Već dugo nije bilo tramvaja. Nije to bilo prvi put, zna on ovako negdje zastati pa ga onda nema podugo. Na stanici se stvorila već prilična gužva. Ljudi su se nabijali na samu ivicu trotura koji je ujedno bio dio tramvajske stanice. Poneko bi zakoračio na ulicu i gledao u pravcu iz kojeg bi trebao doći tramvaj. Pa kad bi vidjeo da ga nema na vidiku samo nešto bi promumljao i ponovo se progurao kroz masu do mjesta gdje je malo prije stajao.
 Omladina je zbijala šale. Govorili su – Meni se čini da su danas rekli da javni prevoz neće raditi od tri do pola sedam. Pisalo je juče u novinama a bilo je i na dnevniku danas.
Po neko bi se zalijepio za njihovu priču i kometarisao- To stvarno nema smisla, pa dokle oni misle ovaj narod maltretirati. Svake sedmice neki problemi. Znaju da ljudi u ovo vrijeme idu sa posla. Sad su najveće gužve. Treba njih sve posmjenjivati to su sve leziljebovići nesposobnjakovići i neradnici. Znaju trašiti velike plate a ne pridržavaju se satnice vožnje.
Sanela je izvadila čips iz kesice koju je držala u ruci. Od nervoze je ogladnila. Kad izađe iz tramvaja kupiće drugi - Valjda će biti neka prodavnica tamo.
Vadila je jedan po jedan kolutić čipsa. Polako ih je grickala pokušavajući da na taj način umanji nervozu. Mogla je izvaditi i cigarete. Ali plašila se da je neko ne vidi. Nije bila ljubitelj pušenja na ulici dok hoda. Ovo sad bi se moglo i razmjeti, ne bi bilo ni vulgarno ni nepristojno. A nije bila jedina, nekoliko ljudi oko nje je već popušilo po par cigara. Krenula je rukom prema tašni da izvadi kutiju cigareta. A je stala jer se na jednom sjetila da bi u ovoj gužvi mogoa biti neko koje zna. Možda je i sad gleda. Neće joj prići, ali ako ona sad zapali cigaretu uredno će to prijaviti njenim roditejlima. To joj ne treba. I onako se već odavno brani da ne puši. Svjesna je ona da oni znaju da ona puši. Nisu ni oni budale. Mama ju je sigurno par puta vidjela s prozora kako sa rajom parku zapali. Nikada joj to nije rekla jer je smatrala da je bojle da se pravi da nezna. Pa onda neće pred njima pušiti, pa će samim ti me i manje pušiti. Pogotovo kad su neke zajedničke porodične svečanosti. Tu bi se sve otelo kontroli, tu se cigare ne gase, skoro da se pale jednao drugu. Kao da se kaleme. Ovako zbog poštovanja prema roditeljima nije pušila pred njima. Pa onda automatski ni pred njihovim prijateljima. Pred večinom rodbine takođe nije pušila. Osim kada su sami oni mlađi. Kad nema nikoga od roditelja. znala  je da je već dovoljno odrasla. Prošla je već dvadeset drugu. I da izvadi cigarete na sto za vrijeme ispijanja kućne kafe. Svima bi to bio šok, ali vremenom bi se navikli kako to obično biva. I ona bi mogla slobodno u buduće zapaliti. Ne bi nju niko ni napao ni tukao zato što ona puši. Pa većina njih puši, ili su pušili u njenim godinama. Najgore joj je kad pije tu kafu, tako bi joj legla cigareta. Ali ne smije da je izvadi i z torbe i da je zapali.
Jednom je sjedila u terpezariji, nedjelja je bila. Otpila je gutljaj kafe iz šolljice i rukom krenula prema očevoj kutiji cigareta. U zadnjem trenu, je shatila šta je mogla da uradi i uzela kašikicu sa tacne i promješala svoju kafu.
 Prošle godine sjedila je na balkonu pila je kafu sama. Popušila je par cigareta. Svaki put bi odmah bacala opušak u smeće, tako ako neko naleti ne bi ni primjetio da je ona uopšte pušila. Neko ju je nazvao na telefon i ona je otišla u u hodnik da se javi. Cigareta u pepeljari je ostala i izgorila do kraja. I ugasila se sama. I baš tada je naletila majka, što nikad do tada došla je ranije sa posla. Kupla je neku zemlju za cvijeće i pravo na balkon.
 -Jel ovo ti pušiš?
 - Ma ne, bila mi Mirela ona zna nekad zapaliti. Ali nemoj ti sad reći njenoj mami. Mislim da žena ne zna da ona puši. Ne bi htjela da se pročuje da si ti rekla. Ipak smo nas dvije najbolje drugarice.
 Majka je samo odmahivala glavom.- A šta ću ja sa vama. Uvjek neke kombinacije sa vas dvije.
Sada Mirela kad dođe i kad nije imala namjeru može zapliti kad je njena majka u kući. U početku se stidila i bila čak ljuta što je Sanela nju uvalila ni krivu ni dužnu, ali sad je bar imala neku bazu gdje je mogla slobodno zapaliti kad joj prahne, bez straha da će saznati njeni. Sanela iskoristi kad niko ne gleda pa i ona povuće koji dim iz Mireline cigarete. Nisu još to probale da naprave u Mirelinoj kući. Vjerovatno bi to i tamo upalilo...
- Evo ga konačno- povika neko i stampedo prema rubu stanice krenu...


Stariji postovi