Kad se čita može malo tiše!

svi ste vi dio moje priče, ako i niste biće te-----------------------------------------dobro mi došli!

19.04.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča XXIV- Lova
Jedan od najvećih strahova, a i problema u trgovini je taj što se radi sa novcem. Tuđim novcem. Čovjek uvijek mora biti potpuno koncentrisan na posao. Nesmije sebi dozvoliti da ga privatni problem izbace iz kolosijeka. Sve to treba zaboraviti onog trenutka kada uđe u radnju. Svaka nepravilnost kod plačanja može ga koštati vlastitih para. Svaki manjak koji nastane odbiće mu se od plate. Nije bitno da li je nastao nedostatkom robe ili njegovim ne savjesnim radom. Sve se nakraju svede da nedostaje para da pokrije taj manjak koji se pokazao na listi inventure. Jedan od najlakših načina da se uleti u manjak je da se pogrešno sabira napamet. Automatski se onda naplati i manje, a rijetko će vam ko reći da ste mu naplatili manje. Neko neće namjerno ali ima zaista ljudi koji negledaju u vraćeni kusur. Osim ako se ne radi o većim novčanicama koje trebaju biti u kusuru. Rijetko će ko reagovati na razliku od plus minus do jedne marke. I desetak takvih i odmah sam u minusu par maraka na dan. Trudim se ipak da sve prokucam na kasi dako da bar sa te strane budem siguran da je sve lijepo sračunato. Ujedno mogu provjeriti i da li sam sve artikle i prokucao. Problemi mogu nastati prilikom vraćanja kusura, desi se često da poletim vratiti kusur od pet maraka a mušterija je dala samo dvije. To je onda strašno ali ništa prema onome ako se desi da umjesto kusura od dvadeset pošneš vraćati kusur od pedeset. E onda ta nema nigdje. Hvala Bogu tako nešto mi se nije nikada desilo. Bilo je nekih mojih kolega koji ma se to dešavalo. Neki bi na vrijeme skontali, pa bi se ispravili. Drugi bi skontali tek kasnije kad bi prebrojali otkucano i novac u kasi. Vratili bi film u glavi I sjetili se da su napravili upravo to. Ne znam šta je gore, skontati odmah pošto je mušterija već izašla i otišla ko zna gdje,ili saznati tek na kraju radon dana. Mislim da je ipak bolje saznati kasnije. Pitanje je koliko bih onda bio koncentrisan na posao da znam da sam u manjku recimo dvadesetak maraka.
 Ima na sreću i ljudi koji vam skrenu pažnju ako ste pogriješili i na svoju štetu. Vrate oni sav višak, kažu – Meni tuđe ne treba. Ja se neću obogatiti od ovo malo para ali ću tebi sigurno napraviti veliku štetu ako ih zadržim. A može mi se vratiti na drugom mjestu, i sa puno gorim posljedicama po mene.
 Ipak ima ljudi koji pokušavaju svjesno prevariti. Daju ti jednu novčanicu, a kad im vratiš kusur oni tvrde, tobože upitaju – Zar vam nisam dao pedeset a vi mi vratili od dvadeset?
I ti onda ako nisi potpuno koncentrisan, vrlo lako možeš nasjesti na to. Pa ako ti je gužva vratiš im onako kao oni tvrde, I još im se izvineš kao – Jao oprostite, gužva mi je od jutros, nije bilo namjerno. I oprostite još jednom i dođite opet.
 Ipak najgora mora za mene je da mi neko ne podvali falisfikovanu novčanicu, bez obzirao kom se apoenu radi. Tu nema spasa. Ako ne vidiš na vrijeme da ti je neko uvalio falisfikat, možeš imati velikih problema. Ti češ taj novac možda vratiti nekome u kusuru, pa će ispasti da ti, ako se to pokaže da je falisifikat, rasturaš falisifikate. Ne opra te niko. Možeš i odnjeti na banku da položiš pazar, pa da oni tek tamo utvrde da je novčanica neispravna. Oni odmah mogu zvati policiju, pa ti uzmu te pare, ti moraš dati raznorazne izjave odakleti te pare, možeš li se sjetiti ko ti je donio i kada. Naravno ti se nemožeš sjetiti. Pogotovo ako se radi onekim sitnijim apoenima. Kod krupnih mi svi vise vodimo računa. Ja pregledam gotovo svaku zaštitu za koju znam da postoji prilikom uzimanja novčanica u krupnijim apoenima. Trudim se pregledati svaku. Ali nekad se desi da baš ni ne provjeravam detaljno, ako se radi o nekome ko stalno dolazi.
,E jednom me to moje povjerenje u ljude zamalo nije skupo koštalo. Jedno veče, već sam polako završavao sa poslom. Spremio sam sve i samo još da se ja presvučem, uključim alarm i zaključam granap. Znači kasu sam već zaključio, odvojio pare koje ću predate na banku. U kasi nisam ni imao puno sitnih za sutra. Kad čujem na vratima – Super da si tu. Treba mi paket mlijeka i dvije kutije cigara za neke goste.
 - Na vakat si, evo samo što nisam zatvorio.- odgovorim ja. I odmah mu stavim na pult paket mlijeka.
 - I dat češ mi još dvije Drine. I koliko ti je to sve.
 - Osamnest i po -kažem ja
 - Taman mi onda razmjeni petobanku – reče on i pruži mi novac
 Uzeo sam pare, tih pedeset maraka i onako ih ovlaš pregledao i bacio u.kasu. Taj momak je bi konobar u jednom kafiću dvije ulice dalje. Često je kod nas kupovao kad im nešto treba za radnju. Uglavnom mlijeko i limun. Ponekad i cigarete ako mu ih neko zatraži ili za sebe. Bio je stalna mušterija, a i meni se žurilo da zatvotrim i da što prije sa njim završim, da mi se ko ne bi još pojavio u radnji a to onda može trajati do ujutro. Mogu sve jedno po jedno dolaziti. On je otišao i ja sam zaključao radnju. Pare sam ponio sa sobom sa namjerom da ih ujutro predam na banku. Morao sam pisati sad i novu specifikaciju. Sutra u banci dok sam ispisivao specifikaciju za polog novca, primjetim da je jedna novčanica od pedeset bljeđa od ostalih. To je bila ona od sinoć. Pogledam vodeni pečat ima zaštitna nit ima. Reljefni dio se baš i nije osjetio. Malo me panika uhvatila ali sam ipak pomislio neće me valjda onaj momak izraditi, pa stalno dolazi. Polako se približio trenutak kad sam trebao doći na red. Pomislih ipak – Nije valjda falisfikat? Službenica je proknjižila moju uplatu, počela brojati novac koji sam joj dao. Došla je do one meni sumljive. Oblio me hladan znoj kad ju je pošela pregledavati detaljno.
 Odvojila ju je nastranu. - Odakle vam ova novčanica
. - Od mušterija. Što jer to nije ispravna? Ja sam je prekontrolisao koliko sam znao.
 - Izgleda da je oprana nekoliko puta u mašini. Ali ima ove zaštite koje je teže falisfikovati. Hajde sačekajte da vidim sa šefom šta ćemo.
 Ne znam koliko je i da li je upošte prošla koja minuta ali meni se činilo da je godina prošla dok se ona ponovo pojavila. Ova novčanica nije više za upotrebu morat ćemo je povući. Na žalost morat će mo vam naplatiit proviziju zamjenu od jedne marke. To je najniže što može. Samo mi dajte podatke da mogu pravdati trasakciju a i vi će te dobiti potvrdu paneka vam vrate u firmi marku
. - Hoće hoće, jedva čekaju. Prepao sam se bio da nije falisifikat. Pa ova marka na spram pedeset je ništa koliko me moglo koštati.
 Nisam ništa govorio nikome u firmi šta mi se desilo. Pokušao sam pronači momka koji mi je dao te pare. Nije ga bilo rekli su mi da je prestao raditi prije desetak dana. to je značilo samo jedno, da me svjesno htio prevariti, vjerovatno je mislio da je to falisifikat. Išao je pretpostavkom da ću ja žuriti i da neću previše kontrolisati jer ga poznajem kao stalnog kupca. Od tada više nikome ne vjerujem, sve kontrolišem pa makar se naljutili što im ne vjerujem. •
                                                       * * *
 Nešto slišno mi se desilo još jedanput. Neki momak je jednom sa vrata uletio i pitao - Trebali vam siće, ja imam po deset i po pet a da vi meni date stoju.
 Pogledam u kasu imam dosta, ali opet sitnih nikad nije na odmet. Za čas ih nestane. – Daj mi jedno pedeset a li to po pet što imaš
 Njemu to baš kao da nebi pravo. Pogledam u njega on se malo kao zbuni i poče brojati one pare. Vidim ja da je on složio naizmjenično desetice i petice. One desetke ko ispod čekića nove novcate. Pruži on meni pare. Pogledam ih i počnem brojati.
- Samo ako možeš požuriti, čekaju me.- reče on meni
 Pogledam ja sad posebno desetice koje mi je dao, a ono na svakoj isti serijski broj. Obična, ali ipak malo kvalitetnija fotokopija deset maraka.
Bacim one pare prema njemu i kažem – Odmah da si izašao iz radnje, jeli ti misliš da sam ja budala?
 - Što, šta je bilo?
 - Znaš ti dobro šta je, ovo je tako bijedan pokušaj prevare. Bolje ti je idi dok nisam zvao policiju.
 Kako sam ja to rekao on je odmah zgrabio pare sa pulta i istrčao vani. Čuo sam kao je ušao u neko vozilo i kako se ono udaljava. Poslije su neka djeca našla bačene novčanice. Dali smo ih na policiju, ja sam otprilike opisao šta je i kako bilo. Da li su uhvatili te prevarante ne znam, ali meni više nisu dolazili.

12.04.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča XXII  Pelikan i pirgava
 Ne znam da li je u pitanju ova ljetna vrućina. Ali ima dana kad me sve nervira. Kad god neko nešto traži ja mislim da me zafrkava
. Došla žena sa djetetom. Najvjerovatnije su majka i kćerka. Gledaju one tako po tezgi sa voćem. Nešto se između sebe došaptavaju.
 A onda se majka obrati meni – Dajte nam kilo narandži i jedan ovaj bunt banana kila do kilo i po najviše
 - Uredu – kažem i krenem na posao sa vaganjem. Volim kad mi tako kažu. A ne –Daj mi tačno kilo ni manje ni više . kao da su banana ili narandže grah ili brašno pa se mogu tačno izvagati u gram.
 Njih dvije su stajale pored mene. Ne, nisu mi smetale. Već sam se navikao da slučajni kupci misle da mi trgovci samo uvaljujemo lošu robu kad nas niko negleda. Mislim, da hoću da uvalim truhlo džaba bi joj bilo što stoji pored mene. Skontala bi tek kad dođe kući. Kao što se meni desi kad kupujem negdje drugo. Fol ja znam sve folove. Ne mogu mene prevariti. Pa kad kući donesem paradajz ili luk a on ne bude nizašta. Izvagam ja narandže, stavim na pult. Uhvatim prvi bunt banana sa tezge i ponesem ga na vagu..
 - A …nemojte mi te. Te nisu dobre.
 Ja pogledam u banana u ruci, žute , skoro sve jednake veličine. – Zašto, šta nije u redu sa njima?
- Vidite da te neke imaju tačkice po sebi. Ne volim ja te pirgave nisu one dobre. Otkinite mi te ako može.
 - Ma mogu, nema problema.ali mislim da griješite ovim ništa ne fali sigurno. To je sam dokaz da su zrele. Nisu one takve ispod…
- Ne znam, ja odkako znam za sebe ,nikada moja mama nije meni kupovala takve banana pa ih danas ne kupujem ni ja.
 Otkinem ja te dvije banana. Mislim kupiće ih neko drugi ko zna šta valja. Spakujem ja to što sam izvagao I zahvalim se što kupuju kod mene. Ali mi đavo ne dade mira, pa dok su one bile u radnji ogulih jednu od onih banana ružnih. I onako je kao da reklamiram sa merakom zagrizoh.
 - Ko med su. Ma kao duša su…- praveći se da to govorim sam sebi. Nije to prvi put da se tako nešto desi. Nju je mater naučila pogrešno, pa sad i ona to prenosi skoljena na koljeno. Kao da će koru jesti a ne meso banane. Neki tako biraju i narandže.
 Njih dvije su se samo nasmijale i rekle – Prijatno
Nisu samo banane u pitanju. Bude tu i ljudi koji žele kupiti neko sezonsko voće. A nemaju pojma kako treba izgledati kad je zrelo.
 Jedanput tako, neki gospodinčić isto došao sa djetetom, mislim da je dječak bio. Bio je već avgust, stigle smokve. - Baš vam lijepo izgledaju daće te mi kilo. Uzmem vrećicu,i plako počnem kupiti jednu po jednu smokvu u nju.- trudeći se da izaberem one zrelije i mekše. Izabirao sam one koje se mogu jesti a ne one koje su samo naoko lijepe. Ostavljao sam te, odnosno preskakao ih, jer su bile prerano ubrane i u stvari su bile još tvrde. Iz iskustva znam da su i neukusne.
 - Nemojte mi te trule.
 - Kakve trule?
 - Pa vi mi sve te te trpate te žute te mekane što se to cjedi iz nijh. Hoćete li da mi se dijete otruje. –gotovo je povikao na mene.
 Ne znam kako sam ostao smiren, pa mu nisam rekao -Konju jedan nemaš ti pojma kako smokva izgleda kad je jestiva i zrela. Ako više voliš ovu plastiku i drvo jesti ja ću ti to izvagati bez problema.
 Ipak sam mu rekao ovo… - Većina ljudi voli baš ovakve smokve. A i ja ih volim ovakve, pa sam mislio da ih i vi volite takve.
 - Pusti ti tu priču, da te ja nisam upratio ti bi meni sve te… po uvaljivao..ružne
 - Dobro ako tako mislite.- rekoh ja. Odložih vrečicu sa smokvama i uzeh drugu. Napunih je najtrđim i naoko najboljim. Kad su pošli, ja sa tezge uzmem jednu lijepu zrelu smokvu ,malo veću. Zapakujem je u vrećicu, i dam dječaku. – Evo tebi braco da da jednu smokvicu. Nemoj je sad jesti nego kad dođeš kući. Pa kad opet dođeš reći mi koje su bolje ove što tvoj tata bira ili ta što sam ti ja dao. Ne boj se nećeš se otrovati.
Slavodobitni osmjeh koji je krasio lice njegovog oca brzo je sletio. Nije mogao da kaže ni uzmi ni nemoj. Zgrabio je za ruku sina i napustio radnju. Jesu li tu smokvu bacilli, ili su je donjeli do kuće nemam pojma. Morao sam to napraviti to je bilo jače od mene. Možda sam to napravio zato što to nije bila neka stalna mušterija, pa sam znao da sigirno neće doći ponovo. Bezobrazno je to što sam mu poljuljao autoritet pred djetetom. Ali i on je je mene vrlo grubo uvrijedio, optuživši me da mu pokušavam uvaliti pokvarenu robu.
Možda sam nekad i ja preumoran, pa kad me neko počne praviti budalom burno reagiram. Nagledam se u naslušam svakakvih gluposti ovde. Prije par godina sjećam se imali smo jednu vagu privremeno. Ova naša bila na baždarenju. Mislim da je ta zamjenska vaga bila namjenjena više mesarama nego za vaganje robe kakvu mi pretežito vagamo. To su one vage sa dva tasa bez utega što vagaju do kile. Mogu sa tegovima i do petnajest kila izvagati.Ali mislim da ,ne može ispod deset deka izvagati. Uglavnom ta je vaga kod nas u radnji jedno nedjeljno poslijepodne. Ulazi žena koja zna često doći i tražiti nešto što nema nigdje ,pa naravno ni kod nas. Kupuje ona taj put svašta po malo. Nešto ona sam donese a nešto joj i ja dohvatim. Kupila je i nekog voća i povrća. Kad eto je, nosi sa vana gdje je bila tezga , dvije gljive i stavlja ih na vagu.
 - Pravim neku kremu za lice, ne treba mi puno. I ovo mi je puno, treba mi samo jedna ali može mi ne uspjeti, pa neka imam za rezrvu.- reče on istavi te gljive na vagu
- Uzmite vi koliko vam treba, nema potrebe da uzimate više…- ljubazan sam ja i gledam na vagu. A vaga ne reaguje. Mislim da je pero kanarinca stavila bilo bi teže. Kao da na vagi nema ništa. Znam da me žena ne zafrkava, ona živi u nekom svom svijetu i sigurno joj trebaju te gljive. Ne znam šta da radim. Ne mogu joj naplatiti kad ne znam koliko je. A moram. Odlučim i naplatim joj pola marke te gljive. Razmišljao sam da joj ih dam gratis. Ali, šta ću ako mi se sad ona navadi ako joj ta smjesa uspije ili neuspije pa svaki dan počne dolaziti po jednu ili dvije gljive. Morao sam to nekako naplatiti. Ne znam na čiju je štetu bilo,jer vaga je bila mesarska. Od tada samo naručujemo upakovane gljive, nema više na vagu. 
Nekada mi stvarno pukne film. Recimo kad neko probira čokolade, da vidi dali je koja slomljena. Neće niko da uzme onu koja je slomljena. I sam sam vjerovatno takav, ali kad tu čokoladu nosim nekom na poklon. Ali kad kupujem sebi uzimam prvu sa reda. Jednom sam jednu moju dobro prijateljicu upitao, kad je tako izbjegavala da uzme polomljenu čokoladu sa police. Znao sam da je kupuje za sebe i svoje prijatelje, i da će tu čokoladu odmah uz kafu, u obližnjem kafiću podijeliti i pojesti. Kupila je čokoladu od tristo grama.
-Što ne uze onu slomljenu Boga ti, ne nosiš je nikome na poklon. A koliko znam nisi ni pelikan pa je nećeš progutati u komadu..
Ona me je samo čudno pogledala i kroz smjeh mi rekla– Ti si izgleda danas puko skoz na skroz!
 Poslije su se svi složili samnom. Stvarno mi nije jasno, dobro kad nekom nosimo na poklon, ali zašto ne uzmemo čokoladu koja je smo prelomljena na pola i još uvjek uredno upakovana. Pogotovo kad sebi kupujemo i mi ćemo je sami jesti. Polomićemo je ne samo na pola, nego i na redove i kockice prije nego je stavimo u usta. Nisam još sreo nikoga ko čokoladu komplet strapao usta, progutao bez žvakanja. Mi smo ljudi, nismo pelikani!


Stariji postovi