Kad se čita može malo tiše!

svi ste vi dio moje priče, ako i niste biće te-----------------------------------------dobro mi došli!

18.01.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča XIII- Munje
 Ima jedna grupa mislim da su narkomani. Specijalizirali su se za pljačku po granapima, bilo suprerxafsima, bilo ovim manjim trgovinama. Ne kradu oni novac, odnosno ne pljačkaju oni blagajne. Oni kradu sve što stignu. Onda to preprodaju na drugom mjestu za najviše pola stvarne vrijednosti. Znam jer dolazili su i meni nuditi robu. Kradu parfeme, flaše skupih pića, salame, poštete, žvake. Da, žvake i to paketom. Pričala mi jedna prijateljica kako su im ukrali paket žvaka.
 Pitam je ja – Kako, pa gdje vam to stoje žvake, kad ih mogu uzeti a da vi ne vidite? Kod nas su na stalku pored kase...
 - Pa i kod nas stoje kod kase.- kaže ona meni
 - Pa kako će vam ukrasti iz očiju, tako da se izrazim?
- Nemam pojma ali su ukrali.
 - Ma ne mogu vjerovati. Nemoguće da niste vidjeli...
 - Ti se pazi, pogotovo kad si sam u radnji. Moš' mislit šta su sve u stanju maznuti, kad uspiju žvake.
 - To se meni ne može desiti, vi ste smotani...- bio sam bezobziran, nisam razmišljao da su to ipak pare koje treba nadoknaditi. Briga šefa, što je tebi neko ukrao robu. Njemu je manjak na stanju. A manjak treba nadoknaditi. Od plate naravno.
- Nikad ne reci nikad- reče ona meni na kraju
 Ne znam koliko je dana prošlo, ali jedan dan krenem ja da dopunim policu sa žvakma. Kad tamo fali komplet kutija. Pomislim prvo, pala negdje. A onda se sjetim priče sa prijateljicom iz superxafsa. Došao i ja na red. Pokušam se sjetiti, kad sam zadnji put obratio pažnju na tu policu. Utvrdim da i nisam tako često. Prodavao sam žvake ali nisam do tad primjetio da fali paket, čitav. Krenem analizirati ko li je to mogao pokupiti. Koliko god sam analizirao, nisam se mogao sjetiti trenutka kad sam zadnji put pogledao u tu policu. Bilo kako bilo morao sam i ja sad nadoknaditi taj manjak. Narednih dana obraćao sam više pažnje na police. Ne samo na žvake. Dešavali su se i do sada manjci. Kradu ljudi. Tih minus trideset maraka, natjeralo me da nikome više ne vjerujem. Počeo sam pratiti sve kupce. I one koje znam kao stalne mušterije. U brzo sam bio raočaran rezultatima, bez obzira što su bili pozitivni za mene. Uhvatio sam par lopova. Jedan stari čiko, koji je vršio sitne nabavke za jedan kafić, taj je izgleda redovno krao čokoladice koje stoje na pultu. Kupovao je vino koje stoji na naj gornjoj polici. Kad god bi se ja okrenuo da mu dohvatim vino koje je stajalo iza mojih leđa, on je izgleda mazijao čololadice. Kad sam posumnjao na njega, pripremio sam se . Vino sam spustio na dohvat ruke. Pravdao se da mu je prvi put, da nezna šta mu je bilo. A nebrojeno puta sam mu oprostio sitni dug,kad mu fali da nešto kupi. Od tog dana on mi sa vrata kaže što mu treba, i ne ulazi u radnju. A ako i uđe stoji toliko daleko od pulta,da to ponekad bude i smješno. Ali on nije mogao ukrasti žvake, bio je prenizak da ih dohvati sa te police. To je morao biti neko visočiji.
 Koliko sam samo ulovio ozbiljnih ljudi koji u prolazu čopnu grožđa ili pokupe koju šljivu ili jabuku naprosto nisam mogao vjerovati. To je njima sitno, ne shvataju da i to neko na kraju plati Najveće razočarenje sam doživio kad sam shvatio da mi dvije zgodne cure kradu čokolade. One bi došle, skupa i stale jedna iza druge. Kupovale su najskuplje cigarete. Sređene za izlazak one su malo vadile trošak uzimajuči po nekad i po dvje tri čokolade. U prvo vrijeme nisam bio siguran. Nije zgodno nekoga optužiti, ako ga ne uhvatiš na djelu. Jedan dan su bile presigurne, i opušteno su jedna drugoj iza leđa gurnule ispod jakne čokolade. Ulovio sm ih i naplatio i te čokolade. Ne ulaze više kad sam ja u radnji. A rekao sam i ostalim da na njih pripaze. Mislim da mi one nisu mogle maznuti žvake.
Onog ko mi je ukrao žvake, sasvim slučajno sa otkrio. Kupovao sam nešto na drugom kraju grada, i vidio jednog visokog momka, stajao je par ljudi ispred mene u redu. Nabrzinu je zakopčao jaknu i odmah zatim napustio prodavnicu. Primjetio sam da na polici nema paketa žvaka. Primjetile su to i prodavačice. Čuo sam ih kako govore da je to onaj isti koji je jednom već bio uhvačen. Jedna od njih je rekla, kako se jednom vozila tramvajem i prisustvola pravljenju plana za krađu. Po opisivanju mjesta i vremena shvatio sam da pričaju o radnji u kojoj ja radim. Poželio sam da im kažem kako su i meni ukrali žvake, ali mi nešto bilo glupo da im to kažem. Od tog saznanja njima sigurno ne bi bilo bolje.
 Na tramvajskoj stanici sam ponovo sreo tog lopova. Prepoznao sam ga. Znao je dolaziti i kod mene, ali je uvjek dobro trošio. Neki komšija mi je rekao, da pričaju da se liječio, da je bio na odvikavanju. Bio je kod mene i onog dana kad su nestale žvake. Dolazio je i kasnije, ali ja ga nisam uhvatio u krađi. Sigurno je i tada krao ali ja nisam skontao. Prepoznao je i on mene, odmah je spustio glavu kad sam ja prolazio pored njega. Uvjek mi je bilo čudno odakle mu pare, sad sam znao. Od tada više nije dolazio kod mene. Ne fale mi njegove kupovine, puno su me koštale.

11.01.2017.

IZMEĐU POLICA je serija kratkih priča iz svakodnevnice jednog trgovca

Priča XII Putnik
 Posla nema. Počinješ sam izmišljati neke poslove samo da ti ne bude dosadno. I tako mi jedan dan krenuli u generalno čiščenje. Gazdarica došla da pomogne. Ona će biti za kasom i raditi dok mi čistimo. Mi ćemo joj eventualno dodati nešto što traže mušterije. Podjelili se mi u grupice pa radimo po već uhodanom rasporedu. Kolega i ja oprat ćemo tendu i prostor oko radnje. Žene će oprati portale. Svi ćemo skupa, kako ko bude završavao, prati frižidere. I na kraju presložit ćemo police i prebrisati sve artikle. Prekontrolisati detaljno rokove.
Nas dvojica smo tendu oprali tako dobro da je izgledala kao nova. Čak nam je neko i dobacio. -Sve se nema a nova tenda se kupuje...
 Smog i prašina čine stvari neprepoznatljivim. Kad smo je oprali ponovo se ukazala i reklama koja je bila na njoj. Bjela slova na plavoj podlozi relkamirala su jednu tvornicu sa mora. Stojimo nas dvojica tako pred radnjom odmaramo, kolega zapalio jednu, kad mu se već ukazala prilika. A ja uzeo neki sok, i lagano trošimo vrijeme, dok se tenda ne osuši. I prije nego je ponovo smotamo i vratimo na njeno mjesto. Kad čujemo glas...
 -Pa nisam znao da ste vi iz Rovinja. Bio je to neki prolaznik.
Kolega onako u šali dobaci- Jel' to vi niste znali?
 - Ma, ne bih ja ni skontao da nevidjeh da vam piše pozdrav iz Rovinja ovde- i pokaza na tendu
 -Nismo mi... –krenuh ja da mu kažem, da nismo iz Rovinja. Da se kolega šalio a da je ovo samo reklama.
 Ali on nastavi... -Ja sam bio u vojsci u Rovinju. Baš vam je lijep grad. Znao sam jednog kako mu je ono ime?... Ih davno je to bilo.
- Mi smo mladi ne vjerujem da bi smo ga mi znali. Ali nismo vam mi ...- pokuša sad i moj kolega da popravi situaciju i da kaže da je to bila šala.
 - U, evo mi taksija – reče naš neznanac- Baš mi je drago da sretoh nekog da me podsjeti na mladost. Sretan rad momci!
- Svako dobro i vama- gotovo u isti glas rekosmo nas dvojica.
Kad je čovjek otišao, nas dvojica smo se samo pogledali i nasmijali. – Ma zezao se čovjek sa nama garant- reče moj kolega.- Nije moguće da dosada nije vidio ovu reklamu.
 -Jest sigurno- složih se ja,a u sebi sam pomislio na jedan događaj od prije par godina kad sam radio u drugoj radnji. ...
 Dan je bio kao i svaki drugi. Kupci su se smjenjivali, kad uđe u radnju jedan momak. Kad sam ga ugledao bio mi je odnekud poznat. Izgledao mi je, kao malo drukčije. Ali nisam se mogao odmah sjetiti odakle ga znam.
 -Zdravo, ja bih popio jednu pivu ali nemam flaše.
Ja sam odmahnuo glavom kao znak da nema veze. Nije bilo prvi put da neko dođe i nabrzaka popije pivo odmah pred radnjom. Ožedne raja, pa kad vide u frižideru pivu ona ih sama zove. Izvadim pivu, otvorim je i dam mu je. Čovjek uredno plati. Odpije jedan guc i pogleda u mene. -Kako je ono tebi ime?
 Ja mu kažem svoje ime, i dalje pokušavajući da se sjetim odakle ga znam. Kaže i on meni svoje ime. Uobičajeno, znam najmanje pet ljudi sa tim imenom. Glupo mi bilo da ga pitam odakle ga znam. Imam taj problem, pozdravim nekog na ulici, mislim znam ga odnekud. Ako ne mogu da se sjetim, zaključim da ga znam kao kupca. Nerijetko se desi da je neka voditeljica sa televizije ili kakav manje poznat glumac. Pa da sad ne bih upao u zamku, izvini ti si meni poznat od nekud, mudro sam šutio. Nadao sam se da će on meni reći odakle se znamo.
 -Znaš li ti prijatelju- nastavio je on- da ti ja sad nisam ovde, ja sam ti sad u Doboju.
Ja se samo nasmješih, i klimnuh, kao da mi je rekao nešto sto se podrazumjeva samo od sebe. I dalje nisam kontao odakle ga znam. Ne znam koliko dugo je trajalo, ali on popi pivu i krenu napolje.
Na odlasku reče – Kako je ovo super, i drago mi je da sam s tobom mogao popričati.
 Kako je on prešao preko praga, tako sam se ja sjetio odakle ga znam. Bio je haj'mo reči poznata ličnost. Gledao sam ga u nekoj emisiji, govorio je kako je imao susret sa vanzemaljcima. Da je komunicirao sa njima. Čak je tvrdio da se vozio sa njima u njihovoj letjelici. Čovjek je stvarno bio iz okolice Doboja. Šta li mu je značilo ono '' ja ti sad nisam ovde, ja sam sad u Doboju'', nikad do kraja nisam ukapirao?
 Tih dana su govorili, da jedan komet jako blizu prolazi Zemlji. Slučajnost? Da li čovjek je samo svratio na pivu?


Stariji postovi